Nadrealni i bolno nežni tonovi koji nas vode u stanje duhovnog zena i oblikuju višedimenzionalnost sveta probijaju se kroz zvučni zid. A u našoj se svesti začinje nesvakidašnje umetničko iskustvo. Svaka moguća spoznaja o mogućnostima gitare kao i svakodnevna melodija na istoj odsvirana, dovedene su u pitanje. Naše se uši neguju bogatijim melemom, jer je um pio sa muzičkog vrela na kom su vrtlog pravili Džimi i Radomir. Balkanski Hendriks i svetski Točak.
Uragan iz Sijetla
London, 1966. Erik Klepton napušta binu, tresući se od nervoze. “Niko mi nije rekao da je tako dobar”, govori on. Američka ispomoć najlaganije izvodi Killing Floor, za čiju se izvedbu uživo Klepton smeo zakleti da je preteška. Član benda The Who, Pit Taunsend, vidno uzdrman, izjavljuje da je video budućnost muziciranja ovog svetog instrumenta i da nikada ne može parirati tom vladaru-čoveku. Onome koji je osmislio pesmu Little Wing za ravno 145 sekundi, upijajući u sebe svu ljubavnu hemiju koja ga okružuje. Mađioničaru koji je žestinom svog sviranja prisilio druge da začine igru i podignu je na viši novo.
Verovao je Džimi Hendriks da sve promene mogu doći jedino kroz muziku. Tako je i nastupao. Večiti eksperimenti sa mikrofonijom i drugim efektima služili su mu za probijanje granica tradicionalne forme. Služio se i zubima, i premetajući gitaru iza leđa postajao gospodar distorzije kroz stvaralački trans koji ga je prožimao. Nosila ga je metafizička snaga mahnitog rifa. Kulminacija vatre i leda verovatno je nastup na Vudstoku. Tamo generaciji dece cveća levoruki virtuoz predstavlja futurističku verziju američke himne, veličanstveni rekvijem kojim se oprašta od čitavog razdoblja.
Hendriks, poput meteora, prebrzo sagoreva ali dobija pandana na dalekom, brdovitom Balkanu.
Zelen majski blues
Svira kao Točak, izgovaraju frazu, u želji da ovako skovanim superlativom nekoga pohvale. Samo i jedino, što se niko ne snalazi baš u takvom hipersenzibilnom maniru i ne donosi nam samonikli talenat prebiranja po žicama. Ako se pojavi ovakva persona, zaista će doći do Smaka. Još jednog.
Crni šešir tamnog oboda iz čije senke proviruju poduža kosa i brada. Da, to je Točak. Moćna figura obavijena velom mistike, granični momenat domaćeg roka. I još ponečeg. Kao Točkić, imao je detinjstvo i gitaru. Igrao se sa njom tako što je nagne, pusti klikere niz žice da se utrkuju. Vežbom savladava sve štimove, izmišlja i dva nova. Svira prstima, ne koristi trzalicu. Sve do Crne dame flertuje sa žicama briselske arije dajmond. Kako je sam poseban, i pratilja takođe to mora biti. A poželjna stratokaster vrsta dobija se tako što joj on sopstvenim rukama saseče vrat i načini je po meri. Jer svira bez pomagala. Jer je potkovan za sve tajanstvene šumove.
Sviranje je nema igra prstiju koji proizvode muziku.
Točkov zakon Dovesti se do samog sebe, možda zvuči kao nedostižna filozofija. Ipak, on nastavlja i podvlači da na sceni uspevaju isključivo oni koji se lično iskazuju, a muziku neposredno izražavaju iz sebe. On sam ne mora biti bolji ni od koga, osim od sopstvenog gospodina Hajda koji je noćna mora za kolege gitariste i njegov jedini takmac.
Muzičke forme u kojima neretko provejava etno i folklor motiv, jer u privatnosti Točak obožava sevdalinke i arapski melos, imperativ su i religija. Najbolji instrumental stvoren je od kompozicije Ulazak u harem a solo Blues u parku snimljen je iz jednog pokušaja, bez dosnimavanja. Sledi 19 minuta ugođaja na Putu od balona, pa zatim perfektno izaranžirana 6/8 bluz ritam deonica bezbroj puta odsvirane Zajdi zajdi. Da suncu skine oreol i da nebo shvati njegovu bol.
Gitarski dvoboj
Gitara, gromobran i generator, poseduje bezgranične moći. Negde iz daleka čuju se Hendriks i Točak. Teme odabrane za sviranje sa njihove strane, s naše su odabrane za beskrajno voljenje. Genijalne, iz dubine duše, prkose svakom pokušaju žanrovskog određenja. Dovoljno odmaknute od glavnih strujanja, serviraju nam sviračke stihove oslobođene stega i konvencija. Svaki koncertni događaj dešava se samo jednom i nikada više. Uostalom, kao i Hendriks i Točak.
Ali… Pesma nad Pesmama i Pitanje svih Pitanja je: Ko bi, od njih dvojice, u direktnom sudaru muzičkih svetova ovladao beskrajem intergalaktičkih audio pejsaža? To, sa sigurnim određenjem ne možemo znati. Ipak, dozvolite nam da iznesemo pretpostavku. Ameri kažu: “Nikad se ne rukuj s levorukim revolverašem…” Mišljenja smo da bi Točak, čačanski Hendriks iz Ključke ulice preživeo rukovanje i gitarski dvoboj s Uraganom iz Sijetla, a zatim na nogama solo priveo kraju.
Revolucija jede svoju decu, a muzičke epohe rađaju svoje stvaraoce. Do prave prirode muzike stiže se složenijim putevima. Točak i Hendriks su hodali kroz mračne lavirinte bluza, pratile su ih sinkope i nadrealne, tanane mutacije. Ruski književnik Vladimir Majakovski pitao se Kako u debelo uho zabosti nežnu reč? Možda se deo odgovora na to pitanje skriva u muzičkom nasleđu kog su nam podarili virtuozi iz naslova…
