Veliku salu čačanskog Doma kulture je 15. novembra napunila predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta „Pod žrvnjem“. Ova predstava, rađena po komadu Dragoslava Nenadića, u režiji Egona Savina, slika bojno polje bez prave borbe. Da li se tesna borba između morala i praznog stomaka može voditi po fer pravilima dok oko vas krče još prazniji stomaci i zveče ideje teške kao bukagije?
Plakat za predstavu “Pod Žrvnjem”, Jugoslovensko dramsko pozorište
Mlevenje
Žrvanj je vodeničarski kamen sačinjen od dvaju cilindričnih kamenova koji stoje jedan na drugome. Donji kamen je statičan, a gornji se okreće. Između – smo mi. Naše sudbine. Spolja, grubo gledano, sve slične, ko zrna žita. Rođenje, školovanje, porodica, kraj. Neko je zrno zdravo, neko trulo već pri branju. Jedna su okrnjena mehanički, druga su pojele štetočine. Poneko modro i skvrčeno, poneko sjajno i krupno. Koje će zrno s koje strane kamen prvo da zadene dok ga konačno ne pretvori u prah – gledamo i živimo. Volimo se i plačemo.
Ko je srećan – srećan je svugde
Isto je i s nesrećom.
Junaci predstave „Pod žrvnjem“ se malo vole. Uglavnom plaču. I psuju. Tri razorene porodice sa margine društva u kojima nema lepe reči i brižnosti. Lopovluk, ogovaranja, podvođenje i kolektivni pad morala su slika ovog nesveta sa periferije Beograda s početka 20. veka. Dok se kamen o kamen tare, varnice nade sevaju. Zasvetli i poneka varnica ljubavi. Muško–ženske sumnjive dubine, nedovoljne da pokrene na akciju ka silasku sa točka. Očinske, međutim, prave, u prvoj slici potresne. Majke su ovde prazne, istrošene. Očevi – oni koji se kasno sete svoje dece. Deca – nesrećna, bez jasnog puta.
Sunovrat
Na tvrdom točku koji se neprekidno vrti da bi nam dao hleb naš nasušni – nasušnog nema. Ni telesnog ni duhovnog. Propadamo kroz rupu u kamenu i vrtimo se u padu do nižeg limba. Pretvoreni u prah, više ne osećamo udarac pri padu. Tupo telo ništa ne boli. Otupelu dušu još manje. Samo ona boli one kojima je nekad bila draga.
Drama
Drama, kraljica divne raznolikosti pozorišne umetnosti, nas već više od dve hiljade godina uči i gradi. Podstiče ka neophodnom vraćanju na razmatranje moralnih načela, opštih mesta, ali i konkretnih postupaka pojedinaca ili čitavih nacija. To stalno preispitivanje je jedini ispravan put ka vrlini. Dobre predstave u kojima živa reč glumaca ne prestaje da pogađa gledaoce nemaju razloga za strah. One će živeti sa podjednakom vrednošću i u dobu još veće digitalizacije i otuđenja međ ljudima koje nam predstoji. Pozorište će opstati. Pogotovo se ne bojimo za JDP koje uvek na svom repertoaru ima odličan odnos klasika, modernih tekstova i eksperimentalnih postavki. Mi u gradu na Zapadnoj Moravi, možemo za kraj da dodamo da bismo voleli da sjajni ansambl JDP-a češće bude naš gost. Publike ima. Itekako.
Publika pred početak predstave “Pod žrvnjem”