Kako otpočeti najstrašniju priču o Kragujevcu koja se zove Sto za jednog i priča se već 78 godina? Ima li još nešto što do sad nije rečeno o njoj? Možda je već sve ispričano, ali živi potreba da se pripoveda iznova i iznova? Čovek ne može da se pomiri sa činjenicom da je takvo zlo zamislivo, a kamoli ostvarivo. Zato se stalno podsećamo da ne samo da je moguće, već se zaista i obrušilo nad naš grad pre mnogo godina i ostavilo nesamerive posledice do danas. Kragujevac se decenijama oporavljao od gubitka, sada je to grad gde se svakodnevica njegovih stanovnika iz dana u dan neometano odvija.
Spomenik streljanim đacima i profesorima, foto: Milica Mojsilović
Šumarice kao simbol grada
Kragujevčani drže do očuvanja uspomene na sugrađane koji su nedužni stradali u Šumaricama, tog oktobra, u jeku Drugog svetskog rata. Tako nešto ne bi ni smelo da se zaboravi, ako osećamo imalo rodoljublja u sebi i volimo rodni grad. Kao deca nismo u stanju da shvatimo svu strahotu takvog događaja, međutim kako odrastamo javlja se u nama odgovornost i potreba da poštujemo i negujemo sećanje. Ako spomenete Kragujevac stanovniku nekog drugog grada u Srbiji, verovatno će mu prva asocijacija biti spomen-park Šumarice i veliki beli spomenik u obliku rimskog broja pet ili ptice čiji je let prekinut. Dakle, Kragujevac je grad-muzej; prepoznatljiv po brojnim spomen-obeležjima, on prikuplja uspomene i čuva svoje nastradale žitelje od zaborava. One koji su žrtvovani pod parolom: Sto za jednog.
Spomen-muzej 21. oktobar, foto: Milica Mojsilović
Da bi ovaj tekst uopšte nastao i kako bi se u njemu našle verodostojne informacije, obratili smo se kustosu muzeja 21. oktobar, Marku Terziću. Naš domaćin bio je izuzetan sagovornik i rasvetlio je dešavanja u Kragujevcu u jesen 1941. Najpre treba reći šta je bio povod za zločin kakav do tad nije zapamćen.
Hronologija događaja
Sve je počelo 16. oktobra 1941. kada je grupa nemačkih vojnika u Gornjem Milanovcu upala u zasedu koju su pripremili četnici i partizani. Jedinica koja je bila odgovorna za zarobljavanje Nemaca bila je iz Kragujevca. Ishod je bio 10 mrtvih i 26 ranjenih nemačkih vojnika. Nedugo zatim, nemački general Franc Beme izdaje naredbu koja je danas poznata kao Sto za jednog – sto mrtvih Srba za jednog Nemca, odnosno 50 za jednog ranjenog. Bilo je jasno da je reč o odmazdi i da će srpski narod platiti što se usudio da se protivi okupatoru. Ono što će se u narednih nekoliko dana dešavati u Kragujevcu je ratni zločin. Stradanje je trajalo tri dana, s tim što se često zaboravlja na prvi dan – 19. oktobar, a kao najstrašniji izdvaja se 21. oktobar. Nemci su dokumenta često uništavali, pa tako danas nemamo sačuvan original Bemeove naredbe Sto za jednog.
Naredba Sto za jednog
Plan su sprovele dve jedinice nemačkih vojnika, koje su se kretale u dva pravca. Jedna od njih, jedinica oficira Pola Keniga, bila je radikalnija u sprovođenju naredbe Sto za jednog – njeni pripadnici su bez ikakvog objašnjenja ubijali ljude. Druga je ipak pročitala tekst Bemeove naredbe i pomenula akcije pobunjenika. Nemci nikako nisu mogli da prikupe hiljade ljudi po selima, pa su nastavili zločin u gradu. Osim u Šumaricama, streljanja je bilo i u naseljima Grošnica, Ilićevo i Maršić.
Zločin u Kragujevcu se od sličnih odvaja po dvema karakteristikama: 1) nikada do tada nisu streljana deca (19. oktobra ubijen je četrnaestogodišnji Ljubiša Manić, a još dece je stradalo narednih dana) i 2) bio je značajan uticaj domaćih izdajnika, koji su pomagali Nemcima.
Dosta su svetu jedne Šumarice, foto: Milica Mojsilović
Streljanjem su komandovali ljudi koji su po profesiji bili prosvetni radnici: protestantski veroučitelj i direktor tehničke škole. Zauvek će ostati pitanje, šta je navelo ove ljude da se okrenu protiv svojih principa i da ubijaju decu. Njih koji bi trebalo da štite i podučavaju, jer im je to bio životni poziv.
Ishod
Kad je sve obavljeno, Nemci su shvatili da su radili na svoju štetu. Pokolj u Kragujevcu doneo je ono od čega su bežali – revolt naroda. To je bio glavni razlog što su uništili većinu dokumenata koja je svedočila o svemu što se tih dana događalo. Na teritoriji spomen-parka nalaze se 33 grobnice, od kojih su gotovo sve originalne. Preuređena je samo grobnica kod spomenika Kameni spavač, a premeštena grobnica koja se nalazila na području današnjeg Šumaričkog jezera.
Imena i brojevi, foto: Milica Mojsilović
Ne samo što su Nemci uništili dokaze u vidu dokumenata, već su zabranili porodicama nastradalih da prilaze mestu streljanja. Nije im bilo dopušteno ni da lepe umrlice niti da šire vesti o događajima u Kragujevcu tih dana. Ipak niko nije uspeo da zaustavi žene i majke. One su odmah postavile drvene krstove tamo gde su ostale bez muževa, braće, očeva, dece. Zahvaljujući njima, glas o tragediji se proneo do Beograda.
Desankina Bajka o kragujevačkim đacima
Tamo je, dva dana kasnije za streljanje čula najdraža srpska pesnikinja Desanka Maksimović. Pogođena vešću, ona je napisala Krvavu bajku, pesmu koja danas u narodu ima vrednost himne. Kroz tu pesmu žive sva deca stradala u oktobru 1941. u Kragujevcu. Krvava bajka je izraz neverice da je ljudski um u stanju da nanese zlo detetu. Nastala je u stanju šoka, pesnikinjine nemogućnosti da razume zašto je deo mladosti jednog grada morao zauvek da nestane. Desanka Maksimović je napisala i pismo u kome objašnjava nastanak Krvave bajke, koje se danas čuva u muzeju 21. oktobar.
Ova pesma je zaslužna za stvaranje jedne vrste mitologizacije streljanja i kragujevačkih žrtava. Naravno, ona nije jedino umetnički oblikovano viđenje stradanja u Kragujevcu. U spomen-muzeju 21. oktobar izložena je stalna postavka slika Petra Lubarde posvećena ovoj temi. Širom spomen-parka nalaze se brojna vajarska dela, koja se poput čuvara uzdižu nad Šumaricama i senima onih koji tamo počivaju.
Danas više nema živih svedoka streljanja u našem gradu. Srećom, dva svedočanstva su zabeležena od dvojice očevidaca događaja. Danas posetioci spomen-muzeja mogu da čuju autentičnu priču o najvećoj kragujevačkoj tragediji. Na kraju, treba spomenuti šta se dogodilo sa glavnim krivcem – generalom Bemeom. Njemu je trebalo da se sudi u okviru Nirnberškog procesa, ali on suđenje nije dočekao. U zatvorskoj ćeliji 1947. godine, Franc Beme izvršio je samoubistvo. Tim činom je pokazao da njegova savest ipak nije bila mirna zbog zločina u Kragujevcu.