Urbana legenda kaže da je devedesetih baš otac našeg drugara Mićage u Čačak “dogno” dva Ferarija, crveni i beli. Beli je bio čuveni model Testarossa, a crveni baš ovaj sa fotografije, Ferrari F40. Oni se nisu dugo zadržali u našem gradu, i brzo su otišli dalje, promenivši tako vlasnike sumnjivih biografija. Tih godina, Čačani koji su terali svoj Ferari koristili su ključeve automobila kao bućkalo na koje su se hvatale zgodne sponzorušice. Međutim, ovo nije storija o tim usijanim glavama sa vrelog čačanskog asfalta.
Priča koja sledi je istinita, jedna od onih koje bi se na srpskom Twitteru heštagovale sa #desilose. Ovo je verzija koju sam ja čuo, pa je tako i prepričavam. Desila se pre šest ili sedam godina, baš u vreme kad je opet omasovljen rad na kruzerima. Mnogi Čačani su okušali sreću na tim plutajućim prekookeanskim kovčezima, a samo retki su je i pronašli. Život gledan kroz okno broda koji se ljulja nije ni život, već puko preživljavanje. Za Čačane nemirnog duha, valjalo je zabavom nadoknaditi propušteno, a oni se nisu libili da to i urade.
Pogled kroz prozor kruzera, foto: Pixabay
Jednom prilikom, tri saputnika i sapatnika, za koje je Usud udesio da su čačanskog porekla našli su se na jednoj takvoj đavoljoj limenci. Dvojica su radila ketering, treći je konobarisao pa su u retkim trenucima kad revoltirani slabom platom nisu pišali gostima u supu, smišljali planove kako da to malo zarađene crkavice potroše. Dani su sporo prolazili, a ideje su se nizale. Isprva je plan bio da se novac šalje kući porodicama, pa da se počne neki biznis, ali budući da se šestomesečna tura našim junacima završavala u Las Vegasu, već slutite na koju vodenicu ide voda ove priče?
Greh i kauboja u Las Vegasu
Tri su musketara potpuno “odlepila” dolaskom u prestonicu greha. Sledeća tura im je počinjala za 3 meseca, ili 4 dana, mogli su da biraju. Nakon što su podigli novac sa bankomata, izbrojali su 22000 zelenih novčanica. Ni premalo ni dovoljno. Blještava svetlost kockarskog Vavilona ih je potpuno zaslepila, pa nisu videli dalje od nosa. A tu pred nosem su im se šepurila dva crvena rent-a-car Ferarija. Još lepši i moćniji od onih pomenutih čačanskih iz urbanih legendi devedesetih.
Dogovor je brzo pao, ali cena ih je umalo pokolebala. Da bi dobili ta dva drumska dragulja na tri sata bilo je potrebno da iskeširaju 18000 zelembaća. Gotovo kompletnu šestomesečnu zaradu! Međutim, kako su već “zagrizli”, nije bilo nazad, jer odluka je doneta. Ispali bi sline i Indijanci jedan pred drugim da su se drznuli da odustanu. Ceo bi im se Čačak smejao, daleko bilo. Ceo. Čačak.
Kao za nesreću, baš u tom trenutku neka hostesa je počela da turira ljutu mašinu. Zvuk ih je razoružao i pale su poslednje barijere premišljanja. Idemo, ko ga jebe!
Tri sata = 18 hiljada dolara. Skupe igračke.
Međutim, Čačani su skupili muškost i iznajmili italijanske mustange. Mrvicama od ostatka zarade su platili lake droge i još lakše žene a zatim uzeli sobu u najjeftinijem hostelu u Vegasu gde su jeli paštete i nareske ona tri dana do ukrcavanja na novu plovidbu. Ali su se poigrali crvenim igračkama. Po – ig – ra – li.
A cena? Jebeš cenu, zaradiće se. Bili su, makar na tri sata kao oni ponosni Čačani koji su terali svoj Ferari. A to je priceless.