Bez straha i bez daha – Uspon na Borački krš

Za Borački krš čula sam odavno, zapravo, pre nekoliko godina kada je sestra sa nekog sajma turizma u kuću donela brošuru sa turističkom ponudom Opštine Knić. Prelistala sam je, iznenadila se prijatno čega sve ima u njoj, i odlučila da sva ta mesta obiđem. No, kako to obično biva, nešto drugo je preče i bliže, čak i kad je prostorno udaljenije. Uvek izdvojimo vreme i novac za letovanja ili zimovanja, a zaboravljamo da treba uživati svakoga dana ili bar svakog vikenda na destinacijama koje su tik do nas. A možda je za prave stvari potreban i pravi trenutak. Elem, za mene je taj trenutak bio u nedelju, kada sam napokon otišla i posetila prirodni fenomen zvani Borački krš.  

Do njega iz Kragujevca vode tri puta, i svakim se stiže za ne više od pedeset minuta. Prvi od njih vodi iz Šumarica preko Divostina, pa dalje Drače, Prekopeče, Kutlova, Bara i Oplanića; drugi, za koji postoji i direktna autobuska linija, preko Dragobraće, Đurisela, Brnjice, a treći preko Knića, gde se sa puta Kragujevac – Čačak skreće pre Bumbarevog Brda za Borač. Došli smo ovim trećim, i to iz pravca Čačka.

Borački krš, kada je sunčano kao što je bilo u nedelju, vidi se i sa tog glavnog puta. Od skretanja do samog sela Borač vozićete se nekih petnaestak minuta, proći pored fudbalskog terena BSK Borača sa leve i osnovne škole sa desne strane, i doći do putokaza koji će vas uputiti da skrenete desno ka Crkvi Svetog Arhangela Gavrila. Za nas je ovo bio kraj vožnje, mada je izvodljivo ići autom i malo dalje, ako ste spremni na truckanje kamenim putem.

A čim kročite na taj put, sa desne strane videćete spomenike koji datiraju još iz petnaestog veka. Zapravo, nećete ih baš videti, uočićete ih kako se izbijaju, vire iz guste trave i šipražja. Zapušteni i zaboravljeni, iako su utvrđeni za kulturno dobro spomenik kulture rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture Kragujevac. Oni će vas nemo upozoriti da se nalazite na važnom istorijskom lokalitetu. Naime, na ovom tlu nalazio se srednjovekovni grad Borač, jedan od najvažnijih cenatra srpske srednjovekovne države, u kome su boravili i car Dušan i despot Stefan Lazarević. Osvajan je više puta, najpre od strane Ugara, a potom u više navrata od strane Turaka. Njegovi ostaci nalaze se širom Boračkog krša.

A sam Borački krš, na kome je bio podignut srednjovekovni grad, redak je prirodni fenomen. To je, zapravo, ugašeni vulkan, nastao pre oko 20 miliona godina. I postoji još, kao dokaz da je ono što stvori priroda nenadmašno u odnosu na sve ono što stvori čovek.

Naš uspon započeli smo dedaleko od poslednje kuće na koju smo naišli nakon groblja. Staza vodi kroz šumu, potom izbija na proplanak i šljivik, gde možete na kratko zastati i odmoriti se. Potom se put nastavlja dalje kroz šumu, a nama se na tom putu pridružio četrnaestogodišnji dečak Ognjen, koji je došao iz Kragujevca na vikend kod bake i deke. Njemu je to bio drugi put tog dana da se penje uz Borački krš, pa ako smo i na trenutak pomislili na umor, shvatili smo da na to nemamo pravo. Zapravo, iako je potrebno uložiti određen fizički napor, posebno ako niste opremljeni planinarskom opremom, ono što ćete zauzvrat dobiti učiniće da zanemarite sav umor. Priroda će učiniti da se potpuno prepustite njenim čarima, uživate u svežem vazduhu ispunjenom mirisom leskove i bukove šume kroz koju se probijaju sunčevi zraci.

I, kada savladate veći deo uzbrdice, izaći ćete na vidikovac sa kog se pruža neverovatan pogled na desnu stranu Borača, okrenutu ka Topoli. No, pravi doživljaj tek sledi. Nakon još pedesetak metara uspona kroz šumu, koji može biti praćen čestim klizanjem i padanjem budući da je tlo vulkanskog porekla, stići ćete na sami vrh Boračkog krša. Vrh sa kog se Gruža može obuhvatiti jednim pogledom. Pogled, čini mi se, seže sve do Kragujevca, a osećaj u grudima prevazilazi sve granice. Stanete na najistureniju stenu, pogledate u provaliju ispod sebe, a onda podižete pogled i sagledavate svu lepotu prizora pred sobom. Neprocenjivo!

Spuštanje kroz šumu prošlo je kao u magnovenju, a do Kragujevca smo stigli onim prvim putem, preko Oplanića, Bara, Kutlova sve do Divostina. Prelepa šumadijska sela, baš onakava kakva je u svojoj poeziji opisao pesnik najtoplije poezije za decu kod nas, Dobrica Erić, ublažiće i čak smiriti doživljaj onog pogleda na Gružu. Jer je prirodna lepota sve o čemu ćete moći da mislite danima nakon toga.

Ipak, pod uticajem svakodnevice utisak postaje sve slabiji, i nameće neka druga razmišljanja. Kako je moguće da onakav prirodni fenomen nije iskorišćen na mnogo bolji način? Zašto se više ne ulaže u etno-turizam? Zašto ljudi odlaze iz onako nestvarne prirode?

P.S. Napominjem da sam Borač posetila nakon vikenda na Zlatiboru, i reći ću samo da mu više ni moja omiljena planina nije konkurentna! Nadam se da će Ognjen koji nam je pravio društvo prilikom ove avanture ostvariti svoj san i napraviti avantura-park i sve ono o čemu mašta.