Gradska rupa – crna rupa Čačka ili poslednji trenutak za preuređenje?

Hogar, Koko Loko i Kleopatra ‒ nekadašnji sinonimi za Gradsku rupu. Tri sasvim različita mesta; Hogar je igraonca, Koko Loko je bio klub, dok je Kleopatra bila picerija. Danas je preživeo jedino Hogar i sasvim zasluženo treba imenu da priključi Strašni, jer je strašno teško opstati na prostoru gde imate osećaj da se desila manja nuklearna katastrofa koja je oterala ljude i zatvorila lokale. Opstao je zahvaljući popularnosti video-igrica kod današnjih klinaca i činjenici da predstavlja odlično skrovište za beg sa časova (ko će tu da zađe?). Brojne generacije su je eksploatisale iz istih poriva.

Bila je živa

Nije prošlo mnogo od vremena kada je Gradska rupa izgledala drugačije. Prva polovina 2000-ih bila je zlatno doba Rupe, cvetala je pretežno tokom letnjeg perioda. Udruženi lokali su držali centralni šank tokom letnjeg perioda, a čini mi se da su bila tri lokala dole. Iz današnje perspektive to izgleda nestvarno, ali zaista su ljudi izlazili dole i neretko se dešavalo da je bila punija od svih tadašnjih lokala na Moravi zajedno. Žurke su trajale do duboko u noć, u tom periodu pre uvođenja prohibicije i svakako da nije bilo lako stanarima u susednim zgradama. Nisu bile naročito inovativne, nije tu bilo mnogo eksperimentisanja (tačnije house do ponoći, posle prebacuj na naše 90-e, potom na aktuelne hitove domaće Grand produkcije), ali su bile posećene i nekada se činilo da je čitav grad dole. I da je živ.

Nekadašnja picerija Kleopatra (foto: Vojin Maletković)

Mogla se tu izabrati i mirnija varijanta tokom zimskog perioda. Rođendani su se slavili u Kleopatri. Izvedeš društvo na picu i sok, matori posle dođe da plati račun i svi zadovoljni. Pokupiš svoje CD-ove i uramljene cigare sa natpisom Razbiti u slučaju nužde, pa pravac Hogar sa dvojicom najboljih prijatelja. Da se malo začini veče.

Najžešća varijanta je bio Koko Loko u zimskom periodu, tzv. Plastenik. Stecište najrazličitijih vrsta ljudi, gde si mogao da budeš popularan u beloj trenerci, majici sa tribalom ili u Ferari patikama. Predstavljao je imitaciju kluba koji nije mnogo držao do svoje estetike, što se moglo videti tokom prvog ulaska. Ko tokom prvog ulaska to nije uočio, verovatno  se ludo provodio sa masom ostalog sveta.

Reanimacija

Mučno je danas opisivati Gradsku rupu, izbegavam tuda da prođem, a ni pogled ne spuštam dole. Plašim se da bih dobio neku davno iščezlu bolest, poput kolere ili lepre, ako bih prošao njom. Naročito pusto izgleda kada se sagleda njena burna prošlost. Pad Rupe se podudarao sa stravičnim događajima koji su se u njoj dogodili tih godina. Takvim pirovima njeno zatvaranje je bilo zapečaćeno. Time kao da je bačena neka vrsta kletve na taj prostor u srcu grada. Mnogima je ostala u sećanju samo po tim događajima (ako otkucate u Guglu Gradska rupa Čačak dobićete gotovo sve linkove koje vode na vesti o fatalnim tučama).

Usudiću se da je barem na neki način odbranim. Možda će neko pomisliti da to radim iz najsentimentalnijih razloga, mada to ovde nije slučaj. Naprotiv, podižem glas u njenu odbranu iz sasvim racionalnih razloga. Zamislite samo kako bi to mesto izgledalo kada bi se rekonstruisalo i ponovo afirmisalo kao stecište nove umetničke scene u Čačku. Zvuči smešno? Koncept oživljavanja delova grada prepuštajući ga umetnicima u svetu je poznat već nekoliko decenija. Pojedini gradovi kod nas su ga sa uspehom primenili. To su sada najpopularniji delovi gradova. Samo pomislite kako bi ovaj deo oživeo ako bi ga osmislila grupa kreativnih i sposobnih ljudi. Nije potrebno mnogo da se na entuzijazmu malog broja ljudi oživi jedan prostor koji je trebalo da bude simbol modernizma u našem gradu.

Ne dozvolimo da se Gradska rupa pretvori u crnu rupu koja će usisati čitav grad. Zalečimo ožiljak na izgrebanom licu Čačka, oživimo Gradsku rupu!

Gradska rupa (foto: Vojin Maletković)