Thailand, Koh Tao – Ostrvo Kornjača

7, 6, 5, 4, 3, 2, 1 TUP-TUP

Dve kapi vode, jedna za drugom, pogađaju konstantno isto mesto na mom čelu u razmacima od 7 sekundi…poslednjih tri minuta ili tri sata…već sam izgubio svaki osećaj za vreme.

Svaki udar kapi je težak kao olovo, a mozak je u stanju samo da odbroji tih 7 sekundi pre novog udara. Toliko sam iscrpljen da nemam snage da pomerim glavu makar za centimetar u stranu i da proklete kapi prekinu da pogađaju samo jednu tačku.

Postoji stara kineska metoda mučenja pri kojoj je žrtva fiskisrana tako da joj kap vode pada na čelo do momenta dok ne poludi.

Kako sam uspeo da se nađem u situaciji da ponovim eksperiment na samom sebi, ležeći u blatu, na malom tajlandskom ostrvu, dok sa džinovskog lista adama voda kaplje pravo na moje čelo je bizaran splet okolnosti.

Zli jezici bi rekli da se bizarne stvari dešavaju bizarnim karakterima. Iskreno, nemam adekvatnu odbranu na ovu teoriju.

Tog februara 2006. godine, sleteo sam na stari Don Mueang aerodrom u Bangkoku direktnim letom iz Tokija. Don, zdanje iz 1914, naseljeno kraljevskim pacovima koji tumaraju čekaonicom, zaključan je u septembru iste godine.

Tajlandski aerodromski pacov, po veličini i krvožednosti, jedino može biti upoređen sa balinežanskim pacovom iz Denpasara. Sećam se epizode iz 2008. kada sam jednog učitelja Splintera provozao u ručnom prtljagu do izlaza Gusti Ngurah Rai, indonežanskog aerodroma koji je dobio ime po heroju palom u borbi protiv holandskog neprijatelja.  Ovaj moj junak je iz torbe išetao u momentu dok sam se branio od navalentnih taksista, sav u mrvama od mojih Ritz krekera iz torbe.  Izlišno je pričati kakav “street cred” sam stekao kod taksista u tom momentu.

Odmor na Tajlandu je došao nepune pola godine po mom preseljenju u Tokio.  Prema tradicionalnim šablonima ubogih studenata iz Srbije, uvalio sam se tadašnjoj devojci na budžet i otisnuo ka Tajlandu. Bila je to pokazna vežba plaćanja na ćupriji.

Moja vizija Bangoka je uglavnom formirana scenama iz Plaže (The Beach, 2000) Leo Dikaprija – zmijska krv, ludilo mračnih sokaka, tajlandske dame, prave i lažne, i prateća egzotika.

Na oprez je pozivao drugi film, Dvorac u rešetkama (Brokedown Palace, 1999), zasnovan na istinitom događaju, o dve devojke koje su na Tajlandu osuđene na 33 godine zatvora jer im je u prtljagu nađena droga, najverovatnije podmetnuta.  Priči iz filma dodatno je dozu realnosti dalo upozorenje u tajlandskoj ambasadi u kom stoji da je za šverc droge predviđena smrtna kazna.

Interesantno je to da čuveni tajlandski festivali Full Moon Party obiluju drogama i da se to toleriše od strane vlasti. Verovatno je u pitanju domaći uvoznik sa nacionalnom licencom.

Jedna noć Bangkoku nije razočarala, a dokaz je da se ne sećam mnogo toga, osim da sam u jednom momentu, u cik zore, jeo neku ljutu riblju čorbu u kojoj je plutala neka neman velikih dubina okata i zubata, a služio me neko ko liči na Tiriona iz Igre prestola.

Let do Koh Samui pa odatle feri do Koh Tao, bez naznaka da sam otrovan.

Da, otrovan.

Moguće je da se to dogodilo na samom Koh Tao, ali to nećemo nikad saznati, ni ja, ni moja saputnica koja je takođe doživela istu sudbinu, samo nekoliko sati kasnije.

Koh Tao je prelepo malo ostrvo, plaže sa belim peskom, azurna prozirna voda, odlično je za ronjenje, ima nešto džungle, a tu je i mladić iz Zemuna koji leži u blatu ispušta dušu.

Iako je februar idealan za posetu Tajlandu, kiša nas je pratila od početka. Bilo je pauza od po par sati, ali uglavnom je lilo kao iz kabla.  Smestili smo se u bungalov na obali, prilično udaljen od centra, ali imali smo motor i neke kul kacige sa rogovima. Realno ništa nije moglo da pođe po zlu.  Bungalov je trebalo da ima osoblje koje bi svaki dan dolazilo da pospremi sobe, ali iz nekog razloga samo smo ih videli prvi dan, kad smo se smestili tu.

To veče smo otišli motorom do nekog obližnjeg bara. Kako tradicija turističkih destinacija na Tajlandu nalaže, osoblje su sačinjavale mlade seke, kao i bate koje liče na seke.  Sećam se i nekog belca u tetovažama, koji je pričao na sijamskom.  Sećam se i da smo dobili neki svetleći džin tonik od lejdiboja barmena, na račun kuće i tu negde je prekid filma.

Kako i kad smo se vratili u bungalov se ne sećam. Motor je bio tu.

Može se reći da sam se napio više od par puta u životu. Baci se pegla, bude teško pa prođe. Ovo je bilo nešto drugo.

(ako nešto jedete ili planirate da…ovde je pametno da stanete prim.aut)

Sve je krenulo snažno i nekontrolisano. Groznica me je zapalila. Onda sam krenuo da izbacujem sve iz sebe, verujem da mi je i na uši izlazilo. Ispustio sam sve sto sam okusio u toj deceniji. Iz mene je istrešeno sve do puškica latinskog sa kontrolnog iz srednje, a šta sam samo buncao i na kojim jezicima Bog sveti zna.

Devojka nije znala šta da radi sa mnom a bukvalno nikoga nije bilo oko nas niti bi znali koga da zovemo. Bez interneta i pametnih telefona, sad to ne mogu ni da zamislim.

Par sati kasnije smo oboje polumrtvi ležali na podu kupatila i proklinjali dan kad smo se rodili.

Kako zamišljaš odmor sa voljenom osobom na tropskom ostrvu? – glasio je naslov u magazinu koji sam prelistao u avionu na putu ka Bangkoku.  Evo ne znam, ali osećam da nešto ne radim kako treba.

Naši iskolačeni pogledi u pauzama dolaženja do daha, govorili su:  Bože ako me uzmeš, eliminiši i ovog preko puta, jer živih svedoka ovih sramnih scena ne sme biti. 

Jutro.

Odlučio sam da probam da se popnem na motor i odem do centra gde je ambulanta. Svaki gutljaj vode koji popijem, momentalno izbacujem. Ona je jako loše. Napolju je pljusak. Krećem. Stajem svakih 50 do 100m. Nemam snage više i u jednom momentu se zaustavljam, motor pada na jednu, ja na drugu stranu. Tako ostajem da ležim. Kiša pada neprestano a ja ne mogu da se pomerim.

7,6,5,4,3,2,1 TUP-TUP

Prvo sam okrenuo glavu. onda sam se podigao na kolena, pa seo.  Posledjim atomima nekog jadnog izgovora za snagu, dižem motor.  Vozio sam bez stajanja do centra.  Ušao sam kao zombi u ambulantu. Infuzija, lekovi, vraćen sam u život. Vratili smo se kolima po nju.

Sutradan smo već bili na brodu za Pataju.

Ćutimo, gledamo u palubu.

IMA NADE! 

Najgore je prošlo.

To je, ako ne znate šta se dogodilo na Pataji.

Ali.

Šta se dogodi u Pataji ostaje u Pataji.

 

 

Salle Tokyo